Tiha patnja

Znam da je Božić velikom broju ljudi. Znam da je vreme najvećeg slavlja na planeti. Ali mi imamo drugačiji život. Život koji smo odabrali da bude drugačiji. Zašto? Nas interesuju oni koji bi voleli da slave, a ne mogu. Nas interesuju oni koji iza osmeha kriju milione suza, slomljene zube, pokidane identitete, slomljeno srce i napaćenu dušu. Nas interesuju oni koji pate u tišini onoga što obično zovemo domom. Oni, koji trpe svakodnevne izlive emocija svojih partnera, koji ćute o tome, jer su, zaboga, pogrešno izabrali. I to sami, često uz negodovanje okoline. Ne uvek, naravno. Mnogo puta se desi da je taj partner za spoljni svet ideal čoveka u svakom pogledu, ali..zar se ne računa ono što radimo svojim najbližima?Znam koji je datum. I znam da mnogi neće čitati ovo danima, mesecima, godinama, nikad. Ali danas je poseban dan za nas. Dan kada je posebna osoba došla u situaciju da traži pomoć. Evo, ispričaću to drugačije. Oduvek sam želela da se bavim humanitarnim radom. Jednostavno, to je onaj poziv koji u meni gori od kako znam za sebe. Oduvek sam znala da će to biti oblast mog delovanja, a kad ga se uhvatim, nikad ga se neću odreći. Ne iz inata, već zato što se time odričem sebe, a to ne mogu. To sam radila toliko dugo, da je dalje besmisleno. Dakle, iako sam znala šta želim da radim, ko sam i koja je moja uloga u svemu tome, nisam konkretno mogla da se posvetim tome, zbog sopstvenog života. Ružno zvuči, zar ne? Ali, kad uzmete podatke u obzir, možda je i opravdano. Ostala sam udovica sa bebom od dva i po meseca u mojoj osamnaestoj godini života. Vratila se roditeljima, koji nisu baš bili na mojoj strani. Zapravo, svaki domen koji se smatrao dobar za posmatrača sa strane je dolazio u obzir, ali u četiri zida, stvari su bile mnogo drugačije. Nakon skoro pet godina, udala sam se drugi put i trebalo mi je četiri godine i još dvoje dece da shvatim da ne živim na lepom mestu. Sav teret života je pao na moja leđa. On, drugi muž, je bio, recimo nesvrstan u svoj toj priči. Nit govori, nit romori, što bi stari ljudi rekli. Tako sam ostala usamljena u životu u dvoje, iliti petoro u borbi sa samom sobom, njim, vršnjačkim nasiljem koje je trpilo moje srednje dete punih deset godina, željom da nadomestim ulogu oca onoj najstarijoj i problemima koji su nastali sa najmlađom i koji su trajali pet godina. U svemu tome sam se rastala. Bez posla, bez primanja, bez ikakvih naznaka da može biti dobro, prosto sam znala da tako više ne može. Ne vodi nikuda. Bila sam u pravu. Paradoks u celoj toj priči je taj, što sam nakon više od sedam godina od razvoda, shvatila da sam svo to vreme bila zlostavljana žena! Kako? Lepo, mislila sam, poput ogromne većine ljudi da je zlostavljanje isključivo fizičkog karaktera ili ono bljutavo verbalno gde sve pršti od uvreda i pogrdnih reči. Ja to nisam imala u svom životu. Ne u braku! Stoga, nije moglo da se stavi u isti koš, zar ne? A onda, kad toliko vremena provedeš potpuno ignorisana, te saznaš da je to jedan od najgorih oblika zlostavljanja, zamisliš se. I zaista, trebalo bi da sam izgubila identitet, da sam ga poljuljala toliko da ga ni sama ne mogu naći, da… Ali nisam, ostala sam verna sebi, nakon silnih lomova sa samom sobom. Da, bilo je strašno ponovo se otkrivati, ali uspela sam. Setila sam se ko sam i šta sam i znam i zašto sam to što jesam. To mi niko ne može oduzeti.Elem, u svakom slučaju, tako nekako je proticao moj život, koji se nastavio sakupljanjem delića onoga što je ostalo, nakon svega što smo prošli. I u tom sakupljanju, sećam se, jednog dana, kad mi je srednja ćerka pričala do rane zore kako život nema smisla i ne vidi svoje mesto u njemu, kako sam otišla kod advokatice da joj ispričam šta želim da radim, te da mi da usmerenje. Zamalo nisam otišla, zbog prethodne noći. Ali jesam. I to je trenutak koji je pokrenuo svu ovu priču sa Udruženjem na koje sam toliko ponosna! Saznala sam da je Udruženje građana model koji meni odgovara za delatnost kojom želim da se bavim, te dobila neke smernice kuda treba da idem da bih to i ostvarila. Tako sam došla do nje. Žene o kojoj želim da vam pričam. Došla je odmah, čim sam je kontaktirala. Odmah smo se prepoznale. Verovatno po duši. Duša njena ceo svoj vek pomaže drugima. Radila je sa ženama, decom sa posebnim potrebama, uskakala kome god je trebalo i kad god je trebalo.Prosto, u humanitarnim vodama je oduvek. Sve što mi je trebalo, uradila je. Sve što je mogla, za početak, naravno, uputila me. I ostale smo u kontaktu. Takva duša, srce, čovek, žena, majka, žrtva zlostavljanja. Takva u tim uslovima, digla dvoje dece. Trpila dok je mogla, naravno, dok deca nisu odrasla. Onda je otišla, patila se sama kako je znala i umela. Sa decom. Tužba zbog alimentacije. Čuda ljudi prođu i prežive. A onda, ono što se obično dešava, kad predugo traje. Traje i dalje. Ne možete godine ranjavanja da sklonite kao da su rukom odnešene. Ne možete rane da zalijete suzama i nadate se da su prošle. One traju. One trebaju posebne uslove, puno razumevanja, podrške, ljubavi, mira da prođu. Zaista je potrebno dosta toga da se poklopi, da bi proces iscelenja dobio na snazi. Žena o kojoj pričam, nema to. Kako se odrekla ili bila izvarana za nasledstva koja je mnogo ranije nasleđivala. U vreme kad su se ljudi mogli držati za reč, ostala je na milost i nemilost majke koja ju je primila pod svoj krov, da bi je dalje maltretirala. Iscenirala bezbroj puta svađu pred komšijama, gde samo ona galami, gde je ona jadna i ucveljena dobrica koja je, eto, dobrim delom učinjenim, nastradala. Kako ženi o kojoj pričam rane nisu zacelile, niti su stigle da zaceljuju, ovo je bio nastavak priče iz koje je pobegla. U nemogućnosti da izađe iz te priče, a to razumeju samo oni koji su prošli, jer shvataju kolika je snaga potrebna za tako nešto jednom, kamoli dva puta za kratko vreme, zdravlje joj je narušeno. Prvo se borila sa jednom stvari, za koju su rekli da je trajna. Ali je uspela da se izbori! Hejjj, pored svega što joj se dešavalo, uspela je! Ali je otišlo na drugu stranu. Sada shvata da joj je preko potreban mir, kao jedini mogući put ka ponovnom iscelenju. Traži načine da izađe odatle, ali sredstva su ograničena. Stan i računi joj “pojedu” više od pola plate, a treba da putuje do posla, da živi, da hrani sina, da… I eto, nađosmo stan po njoj odgovarajućim uslovima. Sad tražimo dva kreveta, šporet, frižider i veš mašinu. Ne iz inata, već što ona sada ne može da funkcioniše bez toga. Zbog zdravlja. Zbog života. Zbog tihe patnje koju je godinama sakrivala dok je pomagala drugima u svoj svojoj nevolji.Ne mogu da se ne zapitam, baš na ovaj veliki praznik, kad mnogi daruju, primaju poklone. Potrebne i nepotrebne, nebitno je. Lep su znak pažnje. Ali zašto ljudi poput nje, nekako uvek moraju ići težim putem? Zašto se ljudi poput nje toliko napate kroz život, da dolaze u situacije kad su nakon toliko mnogo borbe, nemoćni da urade ono što su godinama radili za druge? I na kraju, zaslužuju li ljudi poput nje da budu ovako skrajnuti od pogleda društva? Od pogleda onih koji su mogli da joj pomognu davnih dana, kad je zdravlje nije izdalo? Kad organizam nije pokleknuo pred tolikim teretom? Oh, kako bi volela da je upoznate svi i da vidite ko je ona, koliko je divna, koliko vredna, koliko plemenita, koliko velika. A ništa od toga ne stigne da vidi, jer je fizički onemoćala! Vratimo je na noge, da nastavi da pomaže, da nastavi da bude vredan član našeg društva. Jedna od onih koje treba čuvati kao kap vode na dlanu, jer su dragoceni. Jedna od onih za kojom ostaje divan, blistavi trag…