Šta ako ne želim više da budem roditelj?

Mnogi od nas su neko ko roditeljstvo doživljava kao doživotno, bez ikakvih preispitivanja u vezi toga i to je, mislimo, mišljenje većine. Ali ima i onih koji u nekom periodu svog života, prosto odluče da im je dosta roditeljstva i te svoje odluke sprovode na različite načine. Generalno, mnogi osuđuju majke koje svoju tek rođenu decu ostavljaju ispred pragova nepoznatih ljudi, roditelje koji se prosto okrenu i odu i nikad više ne jave… I svi se slažemo da to nije u redu, jer ko bi, normalan, ostavio svoje dete i otišao? Ovde iznosim isključivo svoje lično mišljenje, te se ograđujem o bilo kakvom stručnom pogledu na tu temu! Videla sam mnoge roditelje koji se trude da budu dobri, iako je iz aviona jasno da im roditeljstvo teško pada. Ovo fino zvuči, ali nije baš lepa slika, kad se malo zagrebe po površini. Mnogo puta sam čula prebacivanje takvih roditelja svojoj deci, zato što su uopšte živa! Da, baš tako! “Da te nisam rodila, ko zna gde bih bila sada!” ” Ti si mi kamen oko vrata! Još da skočim u Dunav i rešim se muke, pa dušu da odmorim!” I mnoge slične izjave sa kojima takva deca odrastaju su samo deo onoga što im se, zapravo, dešava. Ako roditelj koji više nije voljan da vrši tu ulogu u svom životu, nema prava da se odrekne roditeljstva, iz nekog razloga, tu najčešće trpe upravo deca, koju se trudimo toliko da zaštitimo od svega! Paradoks, ali je tako!Za mene je poštenije, tj najpoštenije da takvi ljudi ne stvaraju decu! Ali, otkud i oni mogu znati da li jesu ili nisu dobri roditelji, ukoliko nemaju svoju decu? Složićete se da nije isto čuvati tuđu i voditi brigu o svojoj! To su situacije koje predstavljaju klopku za ljude poput njih, a pakao za decu u takvom okruženju. I koje je rešenje? Zapravo, nema pravog. Jer, nikad ne znamo, niti možemo biti sigurni da li je prava stvar ukloniti dete iz takve porodice, dati ga nekoj drugoj, bilo hraniteljskoj ili kakvoj već. Ili poslati to dete u Dom za nezbrinutu decu, ili…. A zašto je to toliko teško? Postoje mnogi koji su dobili svoje prvo dete, te se prema njemu ponašali tako, odbijali ga, ponižavali, vređali, zlostavljali, odbacili babama i dedama, rodbini, ustanovama, a onda stvorili novu porodicu gde sve funkcioniše u najboljem redu, gde budu pravi roditelji i, desi se, vrate svoje prvo dete sebi, te mu nadoknade ono što su radili u prošlosti. Ili ne. I ko je tu, onda, pametan, da odredi sa kakvim profilom imate posla, te da li će ta osoba da se preobrati na ovu ili onu stranu? U svakom slučaju, najvažnije pitanje u ovoj priči glasi: Kako zaštititi decu u takvim porodicama? Neupitno je da ona nose doživotne traume od takvog života! Neupitno je da, kad se ne osećaš dobro u sopstvenom domu, sopstvenom životu, sopstvenom biću, to širiš i dalje kroz život! Ne kažem da su deca iz tih porodica loša! Ne, nikako! Ali, pogledajte oko sebe! Da, ona tamo dobrica koja se trudi da izađe u susret svima oko sebe, zasluženo ili ne, ona je jedna od tih kojoj nije bilo dobro u svom domu, te na taj način pokušava da udovolji drugima. Ali vidite, oni je nemilice koriste, do krajnosti i nije vam jasno zašto već jednom ne podvuče crtu i zauzme stav, te kaže da je dosta? Da, to je naučila u svom domu! Ona nikad nije dovoljno dobra, te se mora još više truditi da bude! Vidite onog mladića, vrednog, radnog, sposobnog? Radi tri posla, a ne kući se! Da, ne kući se zato što sve što zaradi deli ljudima u svojoj okolini, jer misli da će na taj način dobiti pažnju koju nije imao dok je odrastao! Ima i drugih krajnosti, naravno. Ali ne kažem da su ta deca loša, samo nisu “centrirana”, nisu dobila svoje mesto tamo gde su rođena, te nisu pustili korenje, i sada ih život nosi, te su kao list na vetru! Mnogo godina prođe, pre nego što shvate da jesu dovoljno vredni da im se i neke lepe stvari dese u životu. A neki to ne shvate nikada!Bilo bi lepo kad bi mladi parovi imali priliku da iskuse dvadesetčetvorosatnu brigu o nekome, pre nego odluče da li su spremni za roditeljstvo ili ne. Ni to nije merilo, jer se svašta desi pod teretom života. Nekad ranije, nekad kasnije. Ali bi bilo lepo kad bi preventivno mogli da uradimo nešto što bi zaštitilo buduću decu od takvog ponašanja. Naravno, ovo je moguće samo u planiranim trudnoćama, koje ne bi bile planirane da roditelji ne razmišljaju o tome da žele biti roditelji, te da su spremni za taj korak. A za one, neplanirane trudnoće, lično ne vidim rešenje. To su prosto situacije u kojima si bačen u vatru, pa ko se izbori- izbori!Ima tu mnogo nijansi bele, sive i crne o kojima se malo priča. Mnogo mi je strašno roditeljstvo gde se roditelj iživljava nad sopstvenom decom, samo zato što mu uloga roditelja ne leži ili je ne želi više. To su sve situacije gde deca godinama trpe i ispaštaju, zato što su nečija “životna greška”! Strašne sudbine život piše, a mnoge ne želimo da čitamo……