Kao žena ženama

Mnogo puta sam bila svedok situacijama kada se žene međusobno napadaju. To mogu biti apsolutno banalni razlozi, a mogu biti bitni za čitavu zajednicu. I zaista, nije lako biti među ženama, niti je lako biti deo isključivo ženskog društva. Pričaću u moje ime. Dok sam išla u školu, nekako su svi dečaci bili zajedno. Pomalo grupisani, ali ipak zajedno. Mi, iz istog razreda smo znali ko je tačno sa kim, dok neko ko nije upućen toliko, video bi ih kao kompaktnu celinu. Dok su devojke bile u grupicama koje su bile razbacane svuda okolo. Niko nikad ne bi rekao da idemo u isti razred, dok nas konačno ne spoji zvono za početak časa. Ne želim da ulazim u razloge zašto je to tako, ali prosto, ženska populacija, sa moje strane gledišta, kao da je opremljena za podeljenost među sobom. I što sam starija, sve mi više smeta upravo ta osobina koja nam nije na čast.Da su žene samo delom slične muškarcima, što se tiče timskog rada, imale bi “ekipe”- grupu žena koja je tu za nas i noć i dan, kad god nam zatreba. Da imamo taj osećaj za tim, nikad ništa ne bi morale same da radimo. Da imamo to, bile bi “jaranice” za ceo život. Da imamo, bilo bi sve drugačije. Ali niko ne može biti veći neprijatelj ženi od nje same. Razumem da to kreće od onih najranijih trenutaka kad našim roditeljima saopšte da su upravo dobili žensko dete. Razumem da smo odmalena programirane da budemo drugačije. Razumem da su nas pokušali ukalupiti u tu individualnost koja je neophodna da budemo “tri ćoška kuće”. Sve mi je to jasno. Ali, setite se neke svoje greške koju ste napravile kad ste nekog baš povredile, pa vam posle bilo krivo. Koliko ste ružnih reči izgovorile samoj sebi u tišini noći? Koliko se puta niste hteli pogledati u ogledalo jer ste mrzili svaku izgovorenu reč koju ste izgovorile u tom jednom jedinom momentu? Koliko snage vam je bilo potrebno da sami izađete na kraj sa sobom? Da se suočite sa tom situacijom, bilo da tražite oproštaj ili da se pravite kao da se nikad nije ni desilo? Da li vam je iko ikad izgovorio takve reči, sem vas samih? Smatram da većina žena to radi sebi, nebrojeno puta u životu. Nije bitno ni da li je to zbog čega se kinjimo obični razbijeni tanjir, jedini u servisu, koji je ionako služio da ga sakrijemo od gostiju ili nešto mnogo bitnije od toga. Svaki put se kinjimo nemilosrdno. To prestane, možda nekad, kad se zaista posvetimo radu na sebi u toj meri da kontrolišemo svoje emocije potpuno ili ih kanališemo na mnogo bolji način. Na žalost, mnoge nikad ne pređu taj prag. A šta se onda dešava?Dobacivanja na ulici, bilo u mislima, ili na glas: “Vidi kurve kako se obukla!”. ” Mogla si sise dići još malo!”, ” Dobila batina? Tražila je što je dobila!” itd itd itd.. A ono što me posebno lupa po ušima u poslednje vreme je obrazovanje. Mnoge visokoobrazovane dame se ponašaju kao da su same sebe iškolovale, te zaboga, to je mogao svako. A oni koji nisu uspeli u tome, trebali su da se više potrude u životu, a pošto nisu, što se sada žale? Pa, dame moje, niste bile baš sve same, zar ne? Nije li istina da su vam mahom roditelji plaćali to školovanje? Hoću reći, lako je kad imaš pomoć. Nemaju je svi. Ali i to na stranu, nisu svi rođeni za visoko obrazovanje. No, nemojmo zaboraviti da svi imamo svoje mesto na ovom svetu. Ne bih da generalizujem, no hajmo, primera radi, sniziti kriterijume i reći da je to ovako, za tren. Drage moje dame, te niskoobrazovane žene rade savijene do crne zemlje osam sati dnevno na njivama koje vama donose hranu na sto! I te žene imaju porodice, živote mimo posla, a takav rad ih neretko ostavlja u vrlo nezavidnim zdravstvenim problemima sa kojima žive do kraja života! Pa, pošto nisu visokoobrazovane, ne treba im ni dobra dnevnica za njihov trud? Isto tako niže obrazovanje mahom imaju vaše pedikirke, manikirke, frizerke, ženice koje vam ulepšaju dan osmehom, ljubaznošću, lepom rečju na kasi u supermarketu, pijaci ili na šalteru. I one zaslužuju plate od kojih će moći da žive, zar ne? Isto tako, pogledajte drugačije.Ne, nisu one glupe zato što nemaju diplomu. Možda nisu imale roditelje koji ih podržavaju. možda su ostale trudne prilikom prvog odnosa sa momkom, možda… možda…. možda…. Previše je deljenja među nama, pripadnicama ovog čudnog pola, koji bi trebao biti toliko divan, pun topline. Poenta svega ovoga je da vas, kao žena ženu, zamolim da pre nego osudimo bilo koga, prvo razmislimo o njihovim izborima i da li su ih imali ili ne. A nadasve, kao što reče Oliver Dragojević: ” Ko sam ja da ti sudim?”